Te noći pao je Drim tim

 

Za nekoliko dana navršiće se 14 godina od poslednje zlatne medalje naše muške košarke. Danas se sećam Indijanapolisa, jer je baš 5. septembra 2002. godine igran meč između Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država u četvrtfinalu Mundobasketa.

Od kada sam jutros uradio sećanje na taj dan neprekidno mi kroz glavu prolaze slike u vezi sa dešavanjima u Americi. Utakmica je bila u tri ujutro, i sećam se da je pre nje, negde oko pola 1 počinjao duel Španija – Nemačka, koji sam takođe hteo da gledam.

Zbog toga sam otišao ranije na dremku. Nisam previše spavao, a moj venčani kum Ivan Selinić je rešio da ne gledao utakmicu, jer u osam sati sledećeg jutra ima ispit. Na pitanje kako misli da spava, kada će ceo Studentski dom “Mika Mitrović” u kom smo tada stanovali da gleda basket, nije mi odgovorio.

Košarkaške utakmice, od malena, gledam sam ili u društvu tek nekolicine osoba, čiji broj ne prelazi zbir prstiju jedne ruke. Ni tada, ni sada nisam želeo da tokom utakmice slušam komentare.

Dok su svi bili u TV sali, u sobi broj 10 na kraju desnog hodnika u prizemlju, ja sam gledao utakmicu i čekao kuma koji spava. Znao sam da će sići, kad – tad. Gledali smo noć pre toga kako je Argentina pobedila Amere, znali da će biti “čupavo”, ali da čudo i nije tako daleko.

Pričali smo pred meč o Svetislavu Pešiću, koga sam upoznao nekoliko dana pre nego što je ekipa otišla za Ameriku, kada mi je kod tunela u Pioniru bez reči dao ruku i pomogao da prođem sa jedne na drugu stranu partera. Razmenili smo tu nekoliko rečenica, a naše pravo druženje počeće tek koju sedmicu kasnije. Ali o Kariju drugom prilikom, možda i mnogo više nego što može kroz blog.

092afadd-04e7-437e-9c34-720a6c1f85e8

Vratimo se toj noći u domu. Ameri u jednom momentu imaju plus 10, čak i napad, koji čini mi se Redži Miler nije pogodio. U tom momentu kum Ivan otvara vrata od sobe i ne sećam se šta izgovara. Nekoliko minuta kasnije Gurović i Jarić pogađaju trojke, nerešeno je.

Iz TV sale vrisak, a sa gornje terase Lungi, posle ko zna koliko pića viče:

“Ja sam poslednji na spisku za Hag”.

Tribunal je tada radio punom parom i svakodnevno su nas bombardovali vestima iz Ševeningena, tako da nas ni to nije iznenadilo.

Kada je Andre Miler promašio šut za produžetak, slično kao i Bogdan Bogdanović sada u Riju, udario sam šakom o sto i ozbiljno povredio palac, a mama me pozvala da kaže kako studenti u domu preko puta naše kuće u Subotici ne daju Aleksi, koji je u tom momentu imao tri meseca,da spava, pa on traži da jede.

Otišli smo posle meča na burek, pa na spavanje, od kumovog ispita tada ništa bilo nije, a kad smo se probudili na TV je počinjao snimak. Sećam se Ivan je ušao u sobu video Redžija Milera u kadru i iz sveg glasa viknuo:

“Šta je Redži, e sad da gledamo k’o ljudi!”

Reggie Miller (2nd from R) and Elton Brand (2nd fr

Polufinale protiv Novog Zelanda dobili smo i gledali rutinski, a finale je bilo baš napeto. Kada je Divac 5 sekundi pre kraja promašio prvi od dva penala, kum je prokomentarisao kako se boji da nam ne daju koš. Nisu jer Picilkas nije svirao faul na Skonokiniju.

Produžetak se završio, slavlje je čini se bilo manje nego koji dan ranije a ja sam nestrpljivo čekao da se Dejan Koturović, kojeg znam još iz Subotice vrati i ispriča mi kako je bilo u timu.

O tome, šta su mi o Indijanapolisu govorili Divac, Gurović, Bodiroga, Koturović, Varajić, Petrović, Karadžić, Pešić nekom drugom prilikom. Ovo je samo kratko sećanje na dan kada je pao Drim tim u čijem sastavu nije bilo nekoliko najvećih zvezda, kao na primer Šakila O’Nila.

57b42bac-f4eb-47e1-9a06-b4cf44895630

Advertisements

Published by

Nenad Kiš

https://wordpress.com/page/nenadkis.wordpress.com/2